Hormoni, sreča, strah, euforija...

Cure nisam znala kako da drugačije nazovem ovu temu.

Hormoni me pucaju za poludit. Toliko sam sretna da sam trudna da zadnje vrijeme sve više plačem od sreče. Dolazi Božić a ja razmišljam več o onom sljedeče godine i poklonima za bebe, o kolačima koje ću im praviti tokom godina...sva sam se raspekmezila, i ja koja nisam neka religiozna osoba, molim Boga svaki dan da sretno rodim i da moja dječica budu zdrava.

Malo me hvata strah, malo panika, malo euforija...ma ono, prepuna sam nekih emocija i ne znam kako ču psihički izdržat još 3 mjeseca!!! U Utorak idem na serklažu pa je možda i to pojačalo moj strah, i grozim se uopče pomisliti da bi nešto moglo poći krivo. Znam da će te se vi mame sad samo slatko nasmijat jer ste sve prošle kroz ovo, al KAKO STE IZDRŽALE??? Ja sam več toliko u tome majčinstvu da uopče kao da nisam trudna nego su oni več dio naše obitelji...i sad kad promislim da imam još dosta za odgulit i da ne znam ishod svega, uhvati me stvarno grozan strah.

Jesam poludila il je to sve normalno osječati?

Sve je to normalno draga. Maštaj i uživaj u mašti jer sve će se to i ostvariti

masta radi svasta a tvoja ce se i ostvarit.jos malo pa ces ti svoju djecicu drzat u narucju.nista se nebrini bit ce sve uredu i iduce godine ces bit sa svojom djecicom za bozic.

Ništa nebrini ,kako su cure rekle samo maštaj , a hormoni i plač to će te još držet malo i poslije poroda ,ja sam plakala na 101 dalmatinca i na Bethovena

Cure moje, kako sam ja bila zločesta u prvoj trudnoći?!! Prestrašno!!! I svadljiva. Jedna kratka pričica. Uzeti u obzir da sam bila trudna prije cca 12-13 godina i da pekare i dučani nisu radili kao danas. Meni se navečer oko pola 10 počelo jesti pecivo sa sirom, i moj muž i kum, obukli se , sjeli u auto i što će nego išli tražit pecivo sa sirom. Vratili su se nakon nekih 45 minuta, sat vremena i moj dragi nosi slanac i kaže mi da ni u jednoj pekari nema peciva sa sirom, a da sada više ni jedna ne radi, tak da nema ni gdje tražit. I ja onako pravo hormonalno ga pogledam i kažem:'Molim? Kaj si mi to donio? Ja ti to neću jesti, to si ti sam pojedi, ja sam htjela pecivo sa sirom!!!' i okjrenem se od njega, onako uvrjeđeno!! Prestrašno!!! Jadničak moj, baš se napatio sa mnom u prvoj trudnoći. Sada se trudim biti dobra, jer osim kaj sve radi za mene, mislim da je u prvoj prošao i više nego dovoljno!!!